Nailazio sam na različite običaje. Jedno od najupečatljivijih je ceremonija inicijacije odnosno Ukuli Bula u Hamar plemenu. Imao sam tu priliku da sa njima provedem 3 dana i neverovatna iskustva nosim sa sobom. Počevši od toga da sam morao biti u okruženju gde niko ne govori ni reč engleskog do obavljanja svakodnevnih radova sa njima i učestvavanju u različitim običajima.
Omo dolina smestila se u jugoistočnom delu Etiopije I predstavlja jednu od glavnih atrakcija u ovom delu sveta. Predstavlja jednu od najizolovanijih područja istočne Afrike i poznata je po svojim etničkim blagima.
Počnimo od toga kako sam se zadesio na tom mestu.
Turmi, mesto gde živi pleme Hamar, jednu je noć je dobilo neobičnog gosta. Stigao sam nakon zalaska Sunca. Inače, pripadnici ovog plemana mere vreme od izlaska do zalaska Sunca. Nakon zalaska, odlaze u svoje kolibe, zatvaraju se I spavanju. Selo je bilo pusto i tiho. Jedinu buku je pravio kombi kojim sam došao. Zaglavili smo se u blatu. Nakon svega par sekundi, skupilo se stanovništvo celog sela. Oko 50ak ljudi, što dece, što odraslih je pokušavalo da pomogne u izbacivanju kombija iz blata. Inače, u ovo pleme se nikako ne moće ući bez prethodne najave, dobijanja odobrenja poglavice I poznavanja lokalnog vodiča. Nismo uspeli da izguramo kombi. Vodič mi saopštava da ću morati ostati sam u jednom od domaćinstava a on odlazi do najbližeg grada kako bi mogao dovući mehanizaciju I pomoć za izvlačenje kombija. Saopštio mi je da dolazi sutradan oko pola 6…došao je posle dva dana.Energija kojom pripadnici ovog sela zrače i zarazni osmijeh ne zaboravljaju tako lako.
Devojčica zvana Kena, imala je oko 16 godina, kosa i koža su joj bili premazani zemljom, grudi otkrivene, a na leđima je imala velike ožiljke od bičevanja, iznosi kravlju kožu na koju smo seli i nudi me domaćim vinom od meda. Veče smo proveli iz vatru, zvezde, sedimo na podu, gledamo se i smijemo. Komuniciramo bez i jedne poznate reči. Topli osmesi, gestikuliranje I osećaji asimilacije koji te prožimaju u tim momentima, sa ljudima koje prvi put vidim, čiju toplinu I gostoprimstvo ni sa čim do sada proživeljenim ne mogu porediti, zamenjuju svaku živo izgovorenu reč i stvaraju duboku urezane momente koje nikada neću zaboraviti.
Ostajemo još kratko van, dok nas hladnoća nije rasterala. Odlazi svako svojoj kući I tonemo u san. Barem pokušavam, ali zbog ogrmone količine uzbućenja, želim ostati budan I upiti svaki sekund koji mi se dešava pred očima. Dečica mi pomažu da postavim šator, međutim, kako je bilo hladno, pozivaju me da prenoćim u jednom od domaćinstava. Ogromna a je čast biti gost I osetiti se kao domaći.
Jutarnji ritual
Zora je svanula oko 5:00 a sa izlaskom Sunca, budi se svi. Dan počinje jutarnjom ceremonijom ispijanja kafe, koja može trajati I do 8:00. Komšije su čule da je u selu “nezvani” gost, pozivaju me u svoju kuću, još jednom ostajem šokiran. Skupile su se žene i deca iz sela, pevale su se pesme, prepričavale dogodoštine svakodnevnice. Nude me kafom koja ima jako bljutav ukus. Odbiti kafu ili hranu u njihovoj kulturi je neprimereno. Ali piti je iz iste posude sa esetak pripadnika Hamar plemena bilo je nezaboravno Nakon ovog juternjeg rituala, muškarci i žene iz plemena napuštaju kuće i vraćaju se pre mraka. Dan nam prolazi radno. Odlazimo po vodu, hranu, u lov…A sutradan…
Cela ceremonija inicijacije koju sam pomenuo počinje tako što, rođake dečaka plešu sviraju, pevaju i ono što privlači posebnu pažnju, pozivaju na bičevanje. Muškaraci koji su nedavno završili proces inicijacije, uzimaju grane i iz sve snage, do krvi bičuju žene po leđima koje ni glasa ne puštaju. Obično je reč o ženama koje su deo uže ili šire porodice dečaka. Neverovatno je videti devojke koje mole i tuku se da budu prve i sto više bičevane.To je njihov način da pokažu ljubav, izdržljivost, odanost i daju podršku iniciranom.
