Sa temperaturom od skoro 41 i neprespavane 3 noći, nisam mogao a da se ne držim svog plana. Odlučio sam da potvrdim svoj polazak lokalnom vodiču bez kog u ovo kao i ostala plemena ne možeš ući. Iako je maksimalno dozvoljeno vreme zadržavanja u selu 30ak minuta, ustao sam oko 5 ujutro i uputio se na šestočasovnu vožnju ka ruralnim predelima Omo doline. Saobraćajna infrasktruktura ka ovom selu je dobro razvijena. Kada kažem “dobro razvijena” pre svega mislim na to da postoji put kojim se nećemo baš voziti 120km/h ali je područje regiona uredno isprepletano gustom mrežom lokalnih, većim delom neasfaltiranih puteva. Svakako, vožnja kroz dubine i emocije jedinstvenih prizora koji su ti pred očima, predstavlja ozbiljnu dozu energetskog punjena.
“Deca se moraju naučiti da radom stiču onu što žele. Molimo da im ne dajete novac niti slatkiše.” – upozorio me je vodič na samom ulazu u zajednicu. Stroga pravila se vezuju za ovaj narod.
Pejzaž proglašen UNESCO-vim svetskim nasleđem
Naseljavaju delove južne Etiopije mada ih ima i u severnim delovima Kenije. Kameni zidovi, terasasta polja i ceremonijalne strukture čine takav jedinstveni način života da je čitav Konso kulturni pejzaž proglašen UNESCO-vim svetskim nasleđem. Uzgajaju pšenicu, ječam, kukuruz, pasulj, banane, duvan, kafa i pamuk. U krvi ovih ljudi vlada strastvena ljubav prema radu. To je poslednje etiopsko pleme koje ima svog kralja.Deca se venčaju oko petnaeste godine. Na brak ne gledaju kao na nešto sveto. Nehrišćani mogu imati tri ili četiri žene. Oni ne žive zajedno sa proširenim porodicama, a nasleđe se prenose samo na muškarce.
Na 55m2 pleme Konso predstavlja spektakularan primer žive kulturne tradicije koja se proteže 21 generaciju (više od 400 godina). Ono počemu su takođe poznati su drvene antropomorfne statue (vaka), isklesane iz tvrdog drveta i oponašajući pokojnike, postavljaju se kao grobni spomenici.
Prema poslednjem popisu, ima ih oko 5000.
Više o ostalim avanturama iz Afrike pročitaj OVDE
