Etiopija. Kenija. Uganda. Ruanda. Zimbabve. I konačno Zambija. Putovanje od skoro dva i po meseca po istočnoj Africi se polako brliži kraju. Ono zbog čega sam najviše u Zambiji su, pretpostavljate, Viktorijini vodopadi.
View this post on Instagram
Vodopadi su široki preko 1,5 km i visoki oko 128 metara. Dejvid Livingston, škotski istraživač, otkrio je vodopade 1855. godine i nazvao ih po kraljici Viktoriji, iako je lokalno ime vodopada “Dim koji grmi”. Vodopadi se nalaze na teritoriji dva nacionalna parka u Zambiji i Zimbabveu i predstavljaju jednu od najvećih svetskih turističkih atrakcija koji imaju status Svetske baštine po UNESKO konvenciji.
Pored vodopada tu je i divno Mukuni pleme.
View this post on Instagram
Ovo afričko pleme se poslednjih nekoliko vekova nije mnogo razvilo. Stoga je poseta ovom selu apsolutna obaveza ako želite da razumete drevnu plemensku kulturu u Zambiji. Selo koje sam posetio broji svega nekoliko stotina stanovnika koji žive u porodičnim kućama nalik šatorima. Bave se zemljoradnjom, obradom drveta a glavni specijalitet je lokalno pivo.
A sada stvarno, ono zbog čega sam u Zambiji xD
8 sati 25 bukova od kojih nas je skoro svaki isprevrtao. ..već vam je jasno o čemu govorim. Rafting na revi Zambezi. Jedan od najsurovijih spustova na svetu. Često prepričavam svom okruženju dogoštine iz svog života koji je okrenut ka ekstremnim sportovima, ali ovaj spust je predstavljao jedno od najekstremnijih iskustava u životu. A priznaću vam, bilo je ozbiljnih situacija 😀
Spust kreće odmah ispod mosta koji spaja Zambiju i Zimbabve.
Sa mosta je takođe moguće i skočiti bandži kao i čuveji George swing koji je prema mom mišljenju još brutalniji.
Vrištanje, mlataranje nogama, zapomaganje … i na kraju osmeh koji nećeš skinuti do kraja dana. Zamislite ljuljanje u dečijoj ljuljaški na igralištu … sada zamislite divovsku ljuljašku dugu 95m i visoku 140m iznad vode … sada zamislite slobodan pad od 120m. Prestanite zamišljati and go for it!
Ponekad kada skočite sa ovog čudovišta, morate to učiniti još minimum 6 puta da bi užitak bio potpun.
Prolazimo most i već posle par minuta eto nas na prvom buku.
Dok plovimo ka istom, u mirnim vodama skiper detaljno i staloženo daje instrukcije kako se pripremiti za akciju. Svaki od bukova ima svoje ime, tako da se detaljno možete upoznati i sa istorijom ovog mesta na kome se nalazite. Garantujem vam da ništa nećete zapamtiti od količine adrenalina i fokusa na ono što vas zapravo čeka. Naravno, ne želim da izostavim lepote kanjona. Sve u svemu, fokus vam je na sve strane i doživljavate miks straha, uzbuđenja, naboja adrenalina i ko zna čega sve.
Ulazimo u buk i prvo prevrtanje.
Skiper prvi doplivava do čamca, okreće ga, i počinje da nas skuplja po reci. Srećom, niko nije povrđen. Uskačemo svi i vraćamo se na svoja mesta. Sada smo tek svesni da nema nazad. Nema igarnja sa prirodom. Reka je totalno divlja i moramo se ozbiljno pridržavati pravila. Nastavljamo sa osmehom i dodatnom dozom opreza. Upadamo u kandže sledećih bukova i vešto se borimo da naredhin puta ostanemo u čamcu.
Nastavljamo i nailazimo na 9ti buk koji je zbog količine vode nemoguće proći. Posle kratke konsultacije trojice skipera, odlučeno je da dođemo do obale i kratkom planinarskom neutabanom stazom preko litica kanjona, prođemo tih 150m i stignemo do mirnije vode.
Svima je prijalo da malo osetimo čvrsto tlo pod nogama. Pravimo malu pauzu i nastavljamo,,,,. a onda bukvalno borba za život.
12 buk je bio nešto najopasnije što sam doživeo na ovom spustu i kao što sam na početku ove priče pomenuo, jedno naj strašnijih stvari kroz koje sam prošao u sportovima kojima se bavim.
Upadamo u buk, talas od skoro 2m me poklapa. Čamac se prevrće i borba. Kada upadnete u vir, jedno od glavnih pravila je da se ne opirete, Kovitlanje pod vodom, gubitak orijentacije, mlataranje da nekako dođem do površine i makar malo udahnem vazduha…uh…trajalo je kao večnost. Prosuli smo po reci, svako na svoju stranu. Srećom, svaki čamac prati 2 do 3 kajakaša, koji kada ispadnete, jure vas po reci. Mahnuo sam najbližem, vikao koliko sam mogao da nadjačam gromoglasne talaze nemirne reke. Vešti spasilac je munjevito zaveslao i brzo došao do mene. Obrgrlio sam prednji deo malenog kajaka i tako se spuštali dvestotinak metara dok nismo došli do mirnijeg toka da se možemo vratiti svi u čamac za nastavak spusta.
Do kraja je trebalo veslati jos nekih 4 sata. Blago rečeno, raspali smo se.
PS Postoji mogućnost uzeti i pola ture, što je po mom mišljenju sasvim dovoljno. 😀
I dok vam kroz fotografije i tekstove prenosim samo jedan mali deo svojih utisaka, ceo se ježim jer pokušavam da na najsikovitiji način dočaram atmosferu kroz koju sam prolazio. Nadam se da sam uspeo.
Da li ste bili nekada u situaciji da osetite snagu prirode?
